Матф - Култура Комуникација - Домаћи 03

Услови ефективне комуникације

 

            Продукти људског ума се морају исказати (формулисати) на одговарајући начин како би постојала могућност њиховог даљег преношења и како би уопште били од користи широј људској заједници. Да би остварили успешну комуникацију између две или више особа, прва и основна ствар је језик, као средство комуникације, којим ће се сама комуникација остварити. Дефинисањем самог језика између два (или више) објекта који комуницирају (размењују информације) нису обезбеђени сви услови за ефективну комуникацију јер правимо рзлику између три разна нивоа општости теорија значења[1]. Пре упуштања у било какву размену информација, потребно је обезбедити услове за њихову успешну (суверену, сигурну, не промењену и међусобно разумњиву) размену. Зато се дефинишу одређена правила:

 

 

Прво правило

 

„У сваком процесу комуникације треба да буде јасно о којој врсти симболичке функције се ради.“

Веома често се дешава да се воде спорови не водећи рачуна о томе да употребљени знаци (речи) могу различито интерпретирати од стране различитих људи. На пример реч „циклус“ ће бити различито тумачена од стране људи различитих професија: програмер ће то разумети као једно понављање петље у програму, астроном као период ротације планета око Сунца, доктор као месечни интервал, економиста као фреквенцу осцилација вредности на берзи, итд… До замене значења одређених термина може доћи случајно (нпр. два саговорника су из различитих крајева земље тако да разчичите појмове различито тимаче) или намерно (нпр. у демагогији или свесне замене теза).

 

Друго правило

 

„Треба тежити употреби само оних симбола који имају све своје основне димензије значења.“

Многе речи имају своју представу (еквивалент) у свету који нас окружује. Постоји егзактан објекат за који се везују и кога вербално репрезентују. Одређене речи (попут емоција или апстрактних ствари) немају своју објектну репрезентацију и тешко се могу замислити или представити сликом). Још је Лок осуђивао навику многих људи да често употребљавају апстрактне речи (као што су „мудрост“, „слава“, „милост“ итд…). Њихово коришћење има и предности а и својих мана. Предности су те што се у (нпр.) науци често многе ствари апстрахују, да би се формализовале како би се дошло до решења, које се након тога поново враћају у почетну димензију, описане кроз дефиниције и доказе… Мана може бити, не могућност повезивања са конкретним објектом. Ако смо нпр. у некој страној земљи и покушавамо да се споразумемо са човеком који не прича наш језик, ствари за које постоји физичка репрезентација можемо објаснити (или показати прстом на њих) док то не можемо (или веома тешко) са апстрактним појмовима.

 

 

Треће правило

 

„У току датог процеса комуникације сваки симбол треба да има само једно значење.“

Иста ствар се најчешће може исказати помоћу више разлишитих речи, а и иста реч може исказивати више различитих ствари. Кол’ко год то одговарало песницима и осталим литералним уметницима, то је један од главних непријатеља здравој дискусији, јер се неретко дешава да једна иста реч употребљава час за један скуп простих идеја час за други (Лок). Примера за ово има у свакодневном животу на све стране. Рецимо, реч „јабука“ представља целу врсту тог воћа. Уколико на пијаци тражимо јабуке, наћи ћемо различите производе, различитих карактеристика и различитих цена, а све са истим називом: јабука.

 

Четврто правило

 

„Комуникација је утолико ефективнија уколико је већем броју кључних термина значење експлицитно одређено.“

Најбољи пример за ово правило је математика. У математици постоја много (кључних) термина чије је значење експлицитно означено и које се не мења, осим ако није дефинисано супротно. Слично је и са програмским језицима у рачунарима. Постоје одређене команде, чије је деловање тачно дефинисано и прецизно одређено. Могуће је комбиновати више команди (ради дибијања нових) али не и мењати њихово значење, тј њихову функцију.

 

 

Пето правило

 

„Да би била адекватна, интерпретација треба да буде заснована на узимању у обзир тоталитета контекста.“

Неки термин је најбоље одређен самим собом. Покушавајући да га одредимо (опишемо) неким другим терминима, ризикујемо да се још више упетљамо у бескрајно позивање на значење неких других темина. Зато се опис неког термина треба сажети у што краћу и прецизнију дефиницију, која описује све битне особине датог термина. Дефиниција нам казује основна (битна) својства термина који описујемо, а не његову целокупну постојаност. Пример је рекурзивна скраћеница за „ГНУ Није Уникс“ („GNU’s Not Unix“) као опис термина ГНУ (GNU).

 

Шесто правило

 

„Треба истовремено водити рачуна о томе да се језик непрестано мења и развија, али и да, упркос томе, значења у једном датом комуникативном процесу треба да остану максимално непромењива.“

Све на овом свету еволуира. Људи еволуирају као жива бића, а са њима еволуира и цивилизација, коју нераздвојиво прати језик. Јеик се мења, проширује новим речима, док се старе губе у забораву… Многе ствари које су изгубиле своју употребу почињу да буду заборављане, почевши од њихов назива преко начина употребе, све до заборављања њихове функције. Нпр реч „сач“, ову некада уобичајну реч сада срећемо само у менију неком ресторана у оквиру имена неког специјалитета „под сачем“. Неке ствари добију друге називе, као нпр „пенџер“ (прозор), „вијалет“ (свет), „пебма“ (роза боја)… неке речи пак, задрже свој облик, али промене своје значење, нпр. „партија“, „састанак“, „одборник“…

 

 

Седмо правило

 

„У сваком комуникативном процесу треба бити свестан тога да веза између знакова и објеката није нужна, да у значењима има један моменат конвенционалности, и да, према томе „правих” значења у онтолошком смислу речи нема. С друге стране, треба водити рачуна о извесним законитостима семантичког развитка језика и не третирати везу између знака и објекта као потпуно произвољну.“

По својој природи, људи сваку реч везују за одређен објекат (или макар свакој речи додељују одређено конкретно значење). Синтаксички је тако нешто (донекле) могуће, док је семантички то (скоро) сасвим немогуће. За једну реч не треба везивати строго једно конкретно значење, међутим не треба оставити ту везу, између речи и њеног значења, превише лабаву јер ипак постоје неки устаљени односи између њих. Као пример можемо узети тумачење Библије. На језику на коме је оригинално писана, речи стоје у једном односу (контексту) што не повлачи да се оне налазе у истом односу и на језику (језицима) на које се преводи. Значење термина, реченица па и целих пасуса не мора се односити на исту ствар у нашем преводу.

 

 

Осмо правило

 

„Кад у једном комунгвкативном процесу неспоразум између два саговорника искрсне услед тога што они полазе од различитих система мигиљења, треба тражити оно што је у оба њихова система инваријантно.“

Често се догађа да је, за некога, логичка веза зимеђу два појма исправна, а за неког другог није. У зависности од контекста и околино у којој се појам разматра, он може бити у скалду са неким другим или не – и све то због угла гледања на проблем. Нпр. математичару је незамислива формула X = X + 1, док је она за програмера сасвим уобичајна ствар која је тривијална и сасвим логична.

Девето правило

 

„Нужан услов који треба да буде задовољен да би комуникација била ефективна јесте максимум испољавања кооперативног духа.“

Ово правило је чисто етичке (психолошке) природе. Као што је за било шта друго у животу потребно поштовати нека правила и неке принципе, тако је за комуникацију посебно битно испоштовари саговорника и саслушати другу страну, па онда заједно дискутовати о свему. Ако се не обезбеде повољни услови за развој комуникације и размену информација, неће бити места ни за (здраву) дискусију. Као илустрација овога се може посматрати: суд. На суду постоје две стране (тужилаштво и одбрана) које су у „конфликту“, постоји судија који контролише ток дебате и порота као неутрални члан који треба да на основу дискусије (дебате) донесе пресуду. Уколико се све стране не уклопе, суд не може да функционише, па се ни до правде не може доћи. Због тога је судија тај који треба да помогне уколико, услед страсти „борбе“, дође до пада етичке уздржаности.

 

 

Сва ова правила су услови за ефективну комуникацију и потребно је испоштовати их како би се остварила коректа размена информација, тј комуникација. Да није ефективне комуникације, не би било ни дипломатије, ни размене добара, ни развоја социјалних односа у друштву, ни развоја друштва уопште…

 

Бранко Ђурковић 25/06      

---

[1] „То су најпре, најопштији ниво на коме је реш о употреби свих знакова уопште – и природних и вештачких, и језичких и банјезичких, и сигнала и симбола. Други, поребнији ниво, на коме се може говорити о условима ефективне комуникације јесте подручје симбола који су од непосреднијег значаја за филозофију – а то су они који се срећу у уметности, моралу и научном језику. Трећи, још специфичнији ниво јесте подручје апстрактних израза једног филозофског језика (језика логике, етике, естетике, историје, филозофије).“